Ovaj blog je blog podrške. Toliko je smatram vrijednom, a evo i zašto.
Podrška je za svakog različita. Razlikuje nam se čak i od dana do dana. Navešću nekoliko ličnih primjera...
- Prošle sedmice bila mi je potrebna podrška da se spakujem i preselim preko okeana.
- Danas maštam o podršci za prilagođavanje Banjaluci, studiranju i životu među članovima porodice.
- Kad god pričam o blogovanju nadam se podršci kako bih bila više motivisana za dalje pisanje.
- U kupovinu gaderobe rijetko idem sama jer mi je često potrebna podrška u donošenju odluka.
- Kad mi se manje lijepe uspomene probude, čeznem za podrškom da lakše preradim te emocije.
Moj se život potpuno preoblikovao na jednom predavanju u trećem semestru mog studija u Kanadi. Taj dan došla sam neispavana, prehlađena i u žurbi jer su mi slijedile dvije smjene na poslovima. Tadašnja nova profesorica, primjetivši da nešto ne štima, potapšala me je po ramenu i zatražila da ostanem s njom poslije časa. Ja zatečena, a ona odlučna, sjedosmo kad me je pitala: "Šta ja mogu učiniti za tebe?"
Nova profesorica, još me ne poznaje, sjeda i stavlja mi na raspolaganje sebe. Bez ikakve obaveze, ona mi daje svoju nepodijeljenu pažnju. Posmatra me kao da je svaka moja riječ ključna. Plač; plakala sam ne znajući kako drugačije da iskažem stres, pritisak i opterećenost koje sam nosila na ramenima. Rekla mi je da si uzmem koliko je god vremena potrebno te je strpljivo sačekala da se saberem.
Tada sam joj nabrojala šta me sve muči. Mnogo sam stvari navela shvativši da su se dobrano nakupile u prethodnih par godina. Pitala me je koje tehnike i metode koristim da se nosim sa tim izazovima. Tišina. Shvatih tada da sam kutiju sa alatima za rad na sebi negdje izgubila. Profesorica mi je predložila da odem na savjetovanje, što sam i uradila i uspjela preokrenuti svoj život na vedro, radosno zadovoljstvo. O tome ću neki drugi put, a sada se držimo te profesorice.
Ona je ta koja je primjetila da se nešto dešava. Ona je ostala poslije časa sa mnom, iako nije morala. Njene riječi još odzvanjaju: "Znam da ne moram, ali ja svoje studente ne ostavljam na cjedilu. Ja ih podržavam."
Eto nas opet kod podrške. Ona je često "samo" prostor i vrijeme poklonjeno nekome kome teret postaje pretežak. Svi mi duboko u sebi krijemo strah od samoće. Pa društvena smo bića iz malih plemena, to je normalno. Samim time, ima smisla da uživamo i da se topimo kada neko odvoji svoju pažnju samo za nas i pokloni nam energiju da se lakše napunimo. Podrška.
Svi smo mi strušnjaci u svojim životima. Nisam ti potrebna ja da ti kažem šta da radiš, te procijenim ili ocijenim. Ti najbolje znaš šta želiš i do čega ti je.
A ja sam ti tu za šta god ti mogu pomoći.
Ja sam ti podrška.
Podrška je za svakog različita. Razlikuje nam se čak i od dana do dana. Navešću nekoliko ličnih primjera...
- Prošle sedmice bila mi je potrebna podrška da se spakujem i preselim preko okeana.
- Danas maštam o podršci za prilagođavanje Banjaluci, studiranju i životu među članovima porodice.
- Kad god pričam o blogovanju nadam se podršci kako bih bila više motivisana za dalje pisanje.
- U kupovinu gaderobe rijetko idem sama jer mi je često potrebna podrška u donošenju odluka.
- Kad mi se manje lijepe uspomene probude, čeznem za podrškom da lakše preradim te emocije.
Moj se život potpuno preoblikovao na jednom predavanju u trećem semestru mog studija u Kanadi. Taj dan došla sam neispavana, prehlađena i u žurbi jer su mi slijedile dvije smjene na poslovima. Tadašnja nova profesorica, primjetivši da nešto ne štima, potapšala me je po ramenu i zatražila da ostanem s njom poslije časa. Ja zatečena, a ona odlučna, sjedosmo kad me je pitala: "Šta ja mogu učiniti za tebe?"
Nova profesorica, još me ne poznaje, sjeda i stavlja mi na raspolaganje sebe. Bez ikakve obaveze, ona mi daje svoju nepodijeljenu pažnju. Posmatra me kao da je svaka moja riječ ključna. Plač; plakala sam ne znajući kako drugačije da iskažem stres, pritisak i opterećenost koje sam nosila na ramenima. Rekla mi je da si uzmem koliko je god vremena potrebno te je strpljivo sačekala da se saberem.
Tada sam joj nabrojala šta me sve muči. Mnogo sam stvari navela shvativši da su se dobrano nakupile u prethodnih par godina. Pitala me je koje tehnike i metode koristim da se nosim sa tim izazovima. Tišina. Shvatih tada da sam kutiju sa alatima za rad na sebi negdje izgubila. Profesorica mi je predložila da odem na savjetovanje, što sam i uradila i uspjela preokrenuti svoj život na vedro, radosno zadovoljstvo. O tome ću neki drugi put, a sada se držimo te profesorice.
Ona je ta koja je primjetila da se nešto dešava. Ona je ostala poslije časa sa mnom, iako nije morala. Njene riječi još odzvanjaju: "Znam da ne moram, ali ja svoje studente ne ostavljam na cjedilu. Ja ih podržavam."
Eto nas opet kod podrške. Ona je često "samo" prostor i vrijeme poklonjeno nekome kome teret postaje pretežak. Svi mi duboko u sebi krijemo strah od samoće. Pa društvena smo bića iz malih plemena, to je normalno. Samim time, ima smisla da uživamo i da se topimo kada neko odvoji svoju pažnju samo za nas i pokloni nam energiju da se lakše napunimo. Podrška.
Svi smo mi strušnjaci u svojim životima. Nisam ti potrebna ja da ti kažem šta da radiš, te procijenim ili ocijenim. Ti najbolje znaš šta želiš i do čega ti je.
A ja sam ti tu za šta god ti mogu pomoći.
Ja sam ti podrška.
Prelijepo Nina! Evo i jedan mali znak podrske od mene. :*
ReplyDelete