Spiritbilding: Kako sam se obradovala njenom kašnjenju

Nakon iscrpnog planiranja, drugarica i ja odlučimo da se nađemo u gradiću 50-ak kiometara od Toronta. Nikakav problem, sjednem ja u voz i stignem za nekih sat vremena. Dogovor je bio da će me pokupiti tamo pa da ćemo na ručak i u šetnju, a onda ona kući i ja na posao.

Stignem na stanicu pa zovem, šaljem poruke, zagledam po parkingu - nema. Šta bih sad, nit' naprijed nit' nazad. Zuzmem ja busiju i uhvatim se olovke i papira. U glavi haos. 

- Gdje je tu poštovanje? Pa ja sam morala satima ranije da pođem ne bismo li se vidjele... a ona vozi i još se ne pojavljuje.

- Je li toliko teško koristiti telefon za ono za šta je namijenjen?

- Kako može biti pofesionalna kad postupa ovako neodgovorno?

- Što sam uopšte pristajala i na šta sa njom kad joj očigledno nisam bitna pa neće da me ispoštuje? I ja sam blentava.

I tako dalje...

Do jednom. Dok mi nije pukao film. Pa dobro, Nikolina, ošta? Čemu ovolike negativne misli? Šta postižem ovom ljutnjom, kivnošću, naslađivanjem, sekiranjem, brigom i krivicom? Hoće li me to igdje dovesti? Ako biram negativnost to znači da preispitujem Boga, da se igram sudije i umišljam sebi da imam moć, da sam najbolja. U svari, hranim ovaj ego koji me spopada i čezne za priznanjima. 

Zen, mir i harmonija - sve se sa razlogom dešava. Opusti se. Uživaj. I vježbaj to na malim stvarima, poput ove. Prihvatanje, predaja, vjerovanje i bitisanje u sadašnjem trenutku se vježbaju, kao tricepsi i ostali mišići. Nije bodibilding, nego spiritbilding.

Ručasmo suši i ne bi njoj nikako jasno zašto se ja ne ljutim. Ne bi ni meni najjasnije, ali to nije ni srž. Najbitnije je da sam se osjećala moćnije, mirnije i prijatnije nego ikad! Dobro u meni je naraslo; ja sam narasla.